"Bavim se matematičkim istraživanjima jer volim, jer me to zabavlja, jer je to moja omiljena igra u kojoj nalazim radost"
Kada 19. novembra, na Dan Srpske akademije nauka i umetnosti, u redove akademika bude primljeno 30 novih članova (12 redovnih, 13 dopisnih i pet inostranih), izabranih nedavno na Izbornoj skupštini SANU, među onima kojima će svečano biti uručena Povelja o izboru biće i prof. dr Igor Dolinka, redovni profesor na Departmanu za matematiku i informatiku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.
Izbor za dopisnog člana SANU smatra veoma visokim vidom priznanja za svoj rad i doživljava ga, naravno, sa radošću, ali i, priznaje, sa nekim misaonim osećajem skromnosti i refleksije. Vest je, kaže, primio u rodnoj Subotici i napominje da nivo adrenalina i kortizola koje je osećao u poslednjih sat vremena pre toga – ne bi nikom preporučio, jer, kaže kroz smeh, nije zdravo.
„Danilo Kiš, takođe akademik, ujedno i moj zemljak, u doslovnom, a i duhovnom smislu te reči, rođeni Subotičanin, odrastao tu negde na pola puta (ili raskršću?) između dva (toliko različita) jezika, srpskog i mađarskog, napisao je u ’Gorkom talogu iskustva’: ’Čoveku je prijatnije da dobije nagradu, nego pogrdu. Mada ja imam jedan princip koji sam formulisao u Savetima mladom piscu – primaj nagrade sa ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništa da ih zaslužiš – i mislim da sam se do sada dosledno držao toga i prema nagradama imam čistu savest.’
Mislim da ovu rečenicu, neskromno možda ali čiste savesti, mogu da prepišem od velikana naše književnosti. Ja to razumem ovako. Ako se bavimo nekom oblašću ljudskog duha, i to činimo zato jer je osećamo kao životni poziv, misiju, avanturu stvaralaštva ka kojoj nas pokreće strast, svakako nagrade, priznanja, zvanja, položaji,… nisu motivi koji nas pokreću. Naprotiv, ta misija, avantura, strast, philia – kako bi Heleni rekli – jeste sam po sebi taj motiv. Priznanja i zvanja onda tu dolaze kao posledice, kao neke smernice da ste na dobrom putu u svom traganju ka istini i lepoti. Ipak, članstvo u akademijama, pa tako i u SANU, rezultat je i zbira subjektivnih mišljenja postojećih akademika.“
To što je Dolinka sa 48 godina postao akademik, te je, barem prema raspoloživim dokumentima, trenutno najmlađi član SANU, one upućene u njegovu karijeru i potencijale ta vest, u neku ruku, i nije mnogo iznenadila.
Zapravo, za njih je jedino pitanje – kako se to nije desilo i ranije? Biće da je, smatraju, Dolinka izuzetak koji potvrđuje uvreženu percepciju o tome da je članstvo u Akademiji uglavnom rezervisano za „sede, umne glave“. Uostalom, osim njega još samo jedna akademikinja trenutno ima manje od 50 godina.
Postojeće dubokoukorenjene uzuse o tome koje su, naime, životne godine pogodne za određene počasti i titule, Dolinka nije demantovao samo u slučaju članstva u Akademiji. Kada su se upravo tim povodom oni koji ga poznaju pitali – kako se ovo nije ranije dogodilo, na umu su imali dve stavke iz njegovog životopisa: da je doktor nauka postao sa nepunih 27 godina, a redovni profesor – sa nepunih 35!
„Ambiciozni ljudi koji su pri tome i veoma mladi, najčešće imaju viziju svoje buduće karijere, pa ponekad i celokupnog života, kao dugog niza osvajanja planinskih vrhova, sve viših, sve strmijih, izazovnijih, težih za uspon“, kaže odgovarajući na pitanje o tome kako je s ipak ne previše godina života uspeo mnogo toga da postigne. „Neko vreme, to i jeste tako, i to je tako upravo lepo i dobro. No, osoba koja se bavi stvaralačkim radom treba da ima ipak bitno drugačiju perspektivu. To ’osvajanje vrhova’, ostvarenje ciljeva, valja gledati vrlo praktično, utilitarno: kao instrument za ostvarenje stvaralačke slobode. Na sasvim drugi nivo se prelazi napuštanjem koncepta osvajanja vrhova, neopterećen zacrtanim ciljevima. Zapravo, jedini Veliki Cilj je biti u poziciji da možeš da kažeš: bavim se matematičkim istraživanjima jer volim, jer me to zabavlja, jer je to moja omiljena igra u kojoj nalazim radost. Doslovno, ostvarenje ideala homo ludensa, slobodnog deteta koje se igra u pesku. Naravno, tek kada ’zaglibite’ u stvaralaštvo, shvatite da je to ono što je najteže ali i najvrednije postići. Pri tome, shvatam da je to možda delimično specifičnost matematike, oblasti ljudskog duha koja, strogo uzev, i ne koristi naučni metod, iako ima prilično jasna ’pravila’, te je stoga njeno mesto na međi između nauke i umetnosti. Ali ako ste pak, na primer, molekularni biolog i/ili virusolog koji grozničavo, u trci s vremenom koje otkucava izgubljene ljudske živote, pokušava da nađe efikasniju vakcinu protiv kovida-19 od postojećih, jasno je da ne možete da sanjarite o ’igri u pesku’. To je sasvim druga vrsta utakmice.“
Njegova oblast naučnog interesovanja jesu „Polugrupe i slične strukture sa asocijativnim množenjem (sa naglaskom na kombinatornu teoriju polugrupa, polugrupne varijetete, algebarske aspekte formalnih jezika, itd.), kao i povezana poglavlja teorije grupa, kombinatorike i logike“.
I bez ovog komplikovanog i laicima beskrajno nerazumljivog naziva, Dolinka priznaje da razume zbog čega onolikim ljudima matematika ume da bude ne samo odbojna, nego i zastrašujuća, ali ukazuje da je, uprkos ukorenjenoj neljubavi prema matematici, današnji svet bez nje nezamisliv. Čak i za one koji, ni toliko godina nakon završenog školovanja, nikako ne mogu da prevaziđu mržnju prema tom školskom predmetu.
„Matematika je veoma, veoma čudna oblast ljudskog duha. Unutar nje, ljudi razmišljaju o tome koji su to načini na koje razmišljaju. Upravo je ta auto-referencijalnost možda najviše zbunjujuća. Često odbojna, zastrašujuća čak. Ipak, iz nekih neobičnih razloga koje tek treba da shvatimo – a možda ih nikad i nećemo shvatiti – to naše razmišljanje o sopstvenom razmišljanju izgleda da ima neke debele veze sa svetom koji nas okružuje. Ili, u najmanju ruku, sa načinom na koji percipiramo svet koji nas okružuje. Eksplozija informacionih tehnologija kojoj svi svedočimo i koju svakodnevno živimo, vrli novi svet u kome je ozbiljna digitalna pismenost imperativ, samo je potcrtala značaj matematike i ’matematičkog’ u tom svetu i našim životima. Upravo zato i primenjena matematika ili, bolje reći, matematika koja je na granici sa IT-om doživljava pravi procvat. ’Big data’ (tj. analitika velikih količina podataka), finansijsko modeliranje, veštačka inteligencija…, sve je to proizašlo iz integracije matematičkih nauka sa tehnologijom bez koje gotovo da i ne možemo da zamislimo svakodnevni život. Filozofsko, moralno, sociološko i psihološko je pitanje koliko je to dobro, ali je tako.“
Sa matematikom je „kliknuo“ usled nemogućnosti da postane kompozitor, makar u rangu njegovih muzičkih heroja iz detinjstva – onih iz klasične muzike, koje je slušao kod kuće, ali i velikana hard-rok muzike, Kvin, AC/DC, Led Cepelin i drugih bendova koje je upijao kod komšije, tada srednjoškolca.
„Maštao sam o tome da i ja jednog dana postanem kompozitor. Ipak, iako imam i formalno muzičko obrazovanje i određene uspehe na tom polju u mlađim danima, vremenom se iskristalisalo da je ’jezik’ kojim najbolje umem da se izražavam – matematika. U tome, u pronalaženju tog autentičnog ’unutrašnjeg glasa’ i izraza, dve osobe su odigrale ključnu ulogu – to su Ljubica Kiselički, moja nastavnica matematike iz osnovne skole, koja se ’u društvu’ sa mnom vinula u sam vrh svoje profesije u našoj bivšoj zemlji, i moj mentor, profesor Siniša Crvenković, kojeg sam imao sreću da sretnem već sa svojih 16 godina, kao srednjoškolac, i od tada je on usmeravao moje obrazovanje, i učio me kako da se samoobrazujem.“
Upravo tokom srednje škole učestvovao je na tri međunarodne i i isto toliko balkanskih matematičkih olimpijada i sa njih se vratio sa isto toliko medalja – dve zlatne, tri srebrne i jednom bronzanom. Matematika mu je, dakako, i pre ovih uspeha, bila jedina opcija za studiranje. Osnovne studije na Prirodno-matematičkom fakultetu završava 1997. i iste godine dobija priznanje za najboljeg studenta i matičnog fakulteta i Univerziteta u Novom Sadu. Takođe, iste godine biva izabran u zvanje asistenta-pripravnika, čime otpočinje njegov meteorski uspon u hijerarhiji akademskih zvanja, koji je krunisan aprila 2008. uvođenjem u zvanje redovnog profesora.
Dobitnik je više nagrada, među kojima je ona koja nosi ime po ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću a dodeljuje za najboljeg mladog (ispod 35 godina) naučnika u Vojvodini. Održao je više od 30 predavanja po pozivu na međunarodnim matematičkim konferencijama, odnosno na matematičkim seminarima koje su organizovali univerziteti i naučne ustanove u zemlji i svetu.
Osim muzike, strast pokazuje i prema poeziji, filmu, istoriji, i ima tu još, kako sam kaže, svašta ponešto. Poslednjih godina postao je veliki fan pab-kvizova, koji su iznimno popularni u Novom Sadu, ali i poznavalac viskija. Tu odmah napominje da je njegov imperativ – kvalitet, ne kvantitet.
„Moje interesovanje za extraordinary drinks prvobitno dolazi iz sveta vina. Iako nemam formalno somelijersko obrazovanje, čini mi se da se tu vrlo pristojno snalazim. Kasnije, posao, tj. matematika naneli su me put Škotske, u koju sam se zaljubio na prvi pogled; ostalo je, kako kažu, istorija. Danas, moj CV glede viskija uključuje vise od 300 degustiranih škotskih singl maltova, i još oko 30-tak singl maltova i pot stilova iz Australije, Irske, Japana, Tajvana, Velsa, Češke,… Blendove tu i ne brojim. I da, ako je neko pomislio „Lost in Translation“, Bil Marej i Skar-Džo, da, jeste, Hibiki 17 (za koji lik, koji Marej glumi, snima reklamu u Japanu – op.a.) zaista je božanstven, šteta što se više ne proizvodi.“
Igor Dolinka rođen je 26. juna 1973. u Subotici gde je završio Osnovnu školu „Jovan Jovanović Zmaj“ i Gimnaziju „Svetozar Marković“. Živi u Novom Sadu i ima ćerku Zitu.
Denis Kolundžija (VOICE, foto: lična arhiva)
